Sećam se pre sedam godina kao juče da je bilo klinci su nam išli zajedno u vrtić. Kaća prolazi hodnikom kao senka, ispijena i bleda. “Šta je Kaća?”, upitah je onako u prolazu. “Našao je drugu i ona je trudna, Milice, čovek je napravio dete drugoj dok je sa mnom u braku…”. Prošlo je sedam godina od tog momenta. Hoas, neverica, ne zna čovek šta da kaže, svi su krivi i nekako, niko nije kriv. Međutim, i pored tog, hajde da kažem, nemilog događaja, večeras mi se Kaća javlja sa sjajnim obrtom iste priče…
“Gledam sliku, kako moj sin, stariji brat, sa ponosom ispraća sestru iz predškolskog, kako je ljubi, i shvatila sam, konačno se sve složilo…”. Da je samo jednom rekla “Ne možeš da viđaš sina”, ova slika se ne bi desila…
Pa, da poslušamo priču ispočetka…
“Kažu da je prvih sedam godina za brak najzeznutiji, sa sedam godina se dete formira i kreće u školu, tako je i sedam godina tačno ovih dana, kako sam saznala na moru da je moj brak dobio novu članicu, a da je na putu verovatno i još jedna… Nije bilo lako tih dana biti žena u braku, na moru, sa malim telefonom u ruci, dok je pravi telefon na stolu, kada shvatiš da nisi jedina. Kome reći, kome se javiti, ko će mi verovati, tek si došla na more…
Za tih sedam godina prošla sam ceo put od neverice, samooptuživanja, optuživanja, besa, agresije, samoagresije, niskog samopouzdanja, odbijanja da izađem napolje u društvo, do toga da sada mogu da kažem da je život lep. Prihvatila sam da me neko oslobodio sebe, da me pustio da sazrim, da budem ono što zaista jesam.
I ništa se od toga ne bi desilo da me nije probudila, tj. da me nije pozvala na buđenje slika gde moj sin ljubi svoju sestru na manifestaciji završetka njene predškolske godine, gde sam ja shvatila da sam ja ta koja je povezala dvoje dece, dve duše. Dve male, male jedinke da budu ono što jesu, brat i sestra po ocu, od dve različite majke.
A sve je moglo da bude totalno drugačije da sam ja rekla da je to dete rođeno u mom braku, da to dete nema pravo da mu se zove sestra, da je to dete ništavno… Ne znam gde mi je ta snaga bila sakrivena, ne znam kako sam se otrgla porivu tada da nekoga prebijem… Možda su to bile reči moje majke koja mi je govorila da mi to ne treba, da ja nisam takva, da to nije moj nivo, ili prosto ono žensko, sve će to doći na svoje i svako će dobiti ono što je zaslužio.
I evo me sada, majka desetogodišnjeg divnog dečaka, koja gleda kako njen sin sa ponosom ljubi svoju sestru, sa kojom provodi svako slobodno vreme i znam da će joj čuvati leđa zauvek.
On sutra ide na more sa njima, uplašena sam kao i svaka majka što mi se dete gubi iz vida, ali, srećna sam…
Ljudi, moramo da mislimo pet godina unapred, to je moja poruka, ne pet koraka, nego pet godina. Ja sam doživela veliki šok, veliko razočaranje, veliko buđenje, ali sam se nekako curiknula što kažu Sremci, znam da sam uradila predivnu stvar. Nisam u trenutku besa tada rekla ne, ne možeš da viđaš dete, ne, samo vikendom. Ne, neka ga viđa kad god želi i neka me demantuje, neka pokaže kakav je otac ako već nije bio dobar muž, da vidim kakav je otac.
I evo, jedna slika, predivna slika, gde brat zaštitnički ljubi sestru, to je meni napravilo preokret. Ako mi je potrebno priznanje da sam carica u našim malim svetovima, onda je to ova pobeda gde sam rekla sebi, Kaća, carice! Uspela si, vidi ovo…
Nikada nisam ništa ružno rekla o toj ženi pred sinom, jer sam znala da će mu kad-tad prati majice i držati glavu kada povraća… Mislite o tome, nije lako, oh, kako znam da nije… Ali, mislite o onom sutra. I iz celog pičvajza izrodilo se ono najlepše, brat i sestra i jedna ljubav neizmerna, zauvek…”.