Znate one stare, zeleno-bele kredence naših baka na kojima stoje slike unučića i dece, mirišljave dunje i mlin za kafu? A šta je sa noćnim stočićima vaše mame, pa to se ne uklapa ni u šta više u vašoj kući. Prva pomisao jeste, pa to sve na otpad. E, sad zamislite sve te stare stvari u novoj boji, novim šarama… Da li bi ste bacili taj bakin kredenac, njenu fotelju, ili bi ipak dali šansu da te “odbačene” stvari oživite u Imaginariumu? Upoznaću vas sa jednom damom koja je posvetila svoj hobi upravo tome da ono što je staro pretvori u novo, u njenom ateljeu istorija se prepliće sa današnjim, modernim dobom, perije, materijali sve ima svoju priču i čeka da bude utkana u komad nameštaja… Dame i gospodo, pustiću sada Tijanu Živanović da vam se predstavi u uvede vas lagano u svet Imaginariuma, ateljea gde su čuda ipak moguća…
Ko je Tijana Živanović, kako i kada je Tijana zavolela umetnost?
Tijana je neko ko je fasciniran lepotom u svakom obliku i stanju, na svakom mestu u svako vreme. Zavisnica od estetike koja je tu svoju pasiju pretočila u posao.
Studirala sam istoriju umetnosti bez nekih naročitih planova o budućem zanimanju, ni spoznaja šta bih sa tim, samo sam učila i živela ono što me je interesovalo, u čemu sam se dobro osećala uvek rukovođena intuicijom i verom da se velike stvari mogu dokučiti ljubavlju i uživanjem u onome što se radi.
Odakle ideja za Imaginarijum concept store, šta se krije iza tog naziva?
I opet instiktivno, pre nego što sam i znala čime ću se baviti, firmu koju sam osnovala sam nazvala Imaginarium. Rukovođena idejom da će jednog dana od toga biti nešto što je maštovito, bajkovito, što rađa neke neobične i drugačije boje, oblike, spojeve, bavi se eklektikom i pruža malo drugačiji pogled na dizajn koji nije mainstream.
Nekada zaboravljen nameštaj, odbačen i star kod vas u ateljeu postaje podmlađen. Recite nam da li vam ljudi donose taj nameštaj ili ga Vi sami pronalazite, kakav je proces prerade starog u novo?
Bavim se redizajnom antik komada nameštaja, kako onog koji ja pronalazim tako i onog koji mi klijenti poveravaju. Osim toga, volim da osmislim i realizujem poneki netipični komad nameštaja koji radimo otpočetka. To su prvenstveno taburei za koje ja volim da kažem da čine incident u enterijeru.
Da li je kvalitetniji nameštaj bio nekada, koliko se isplati da stari kredenac naše bake prepravimo i ponovo koristimo umesto da kupimo fabrički, gotov proizvod? Čini se da danas svaka stvar koju kupimo kratko nam traje, pa i taj nameštaj
Živimo u instant vremenu, potežemo za brzim rešenjima, ne popravljamo nego menjamo za novo. Pri tom mislim na stil života generalno a svakako je to slučaj i sa nameštajem. U brzini i nedostatku vremena lako nam je da odustanemo od nečega čime se treba baviti.
A upravo je ‘bavljenje’ taj proces, put i suština koji čine život. Onda i ne čudi kada kažem da su moji klijenti porodični ljudi koji cene stare vrednosti i tradiciju i nisu u potpunosti orjentisani ka modernom i svedenom.
Kada me pitaju da li da bace nešto ili da preurede, moj odgovor je da odmah bace da ne bi bacili novac jer za ovo treba imati naročit senzibilitet i jasnu zelju za trajanjem.
Vintidž stil, ili kako kažu retro vajb, se vratio na velika vrata. Imali li istine u tome da su neke stvari neprevaziđene, da nemaju rok trajanja kada je stil, dizajn, kvalitet u pitanju?
Jedna od karakteristika mode je da se stvari ciklično vraćaju ali se trendu uvek doda po neki nov detalj koji će ga uklopiti u moderne tendencije i aktuelno vreme. Tako npr. rokoko stolicama stavimo mebl sa crno-belim prugama, retro fotelje ofarbamo u žuto, stari kredenac u belo i tako dobijemo jedan divan vanvremenski a moderan i smeo komad nameštaja koji nas povezuje sa prošlošću na jedan savremeni način.
Šta je to što bi savetovali kada je kupovina nameštaja u pitanju na šta da ljudi obrate pažnju? Mala digresija – to što neko ima novca ne znači da ima i ukusa, a često se mešaju babe i žabe, zar ne?
Verujem u to da je đavo u detalju. Savetujem da se sa malim komadima nameštaja ljudi poigravaju, da kupuju ono što njima prija a ne šta im je rekao enterijerista. Da stave sliku, vazu, tabure, stočić, jastuk. U boji i obliku koji vole a koji će da daju dušu velikim komadima koji su obično jednolični i svedeni pa samim tim čine jednu lepu platformu za poigravanje detaljima.
Da li ste nekada odbili da nekome preuredite nešto što vam donese, da mu napravite neki komad nameštaja, da li imate jasne granice preko kojih ne prelazite ni po koju cenu?
Kod mene dolaze klijenti koji vole moju estetiku, koji mi veruju i pitaju za savet. Važno mi je da čujem šta oni žele mada već po njima samima (izgledu, garderobi, stilu neverbalne komunikacije…) znam u kom pravcu treba ići a taj pravac možda malo preoblikujem tj. materijalizujem ono što bi želeli da postignu u enterijeru.
Da li ljudi sa naših prostora imaju “žicu” za estetiku, za vrednost nekog komada nameštaja ili dekoracije ili se i dalje većina potreba prilikom kupovine svodi na “Ma, samo da je lepše od komšijskog”?
Mislim da su naši ljudi jako kreativni u najširem smislu reči. Raduje me što je ponuda svega toliko bogata, ali me malo rastuži kada ipak spoznam da smo pomodari, da ne smemo da pogrešimo, da se ipak držimo sigurnog pravca i popularnih dizajnera.
I za kraj Tijana, kako Vi sebi popravite dan, šta je to što bi od srca preporučili našim čitaocima da urade za sebe?
Ja sam blagoslovena time što imam moj Imaginarium gde najviše volim da boravim kada nema nikoga, okružena materijalima, trakama, dekorativnim perjem, bojama, foteljama i onda sve to kombinujem, izmaštam neke neobične komade koji brzo i lako nađu put do svog vlasnika. To je za mene svojevrsna meditacija i svima od srca želim da nađu neki svoj hobi koji će da im zaokupi misli i nahraniti dušu ali i uposliti prstiće jer je manuelni rad lekovit, uvodi nas u sadašnji trenutak u kome smo apsolutno “na svom terenu”.