“Hoćete li na put u Tursku?”, upitali su me. Pa, zašto da ne, pomislih, šta ima tamo toliko zanimljivo a da već ne znam o tome. Na rutu pod nazivom “Putevima maslinovog drveta”, a u organizaciji ambasade Turske, hm… Sve mi je to delovalo čudno, i kakvi sada putevi maslinovog drveta, ništa mi nije bilo jasno. Ali, hajde. U Beogradu je ionako tih dana bilo tmurno vreme i nikako mi se nije ostajalo, a Turska je mamila svojih pozivom, i znate šta, moja procena da tamo nema ništa da se vidi sem mora i obilja hrane, hamama i alve, sasvim je pogrešna. Zašto? Priča o maslinama, ljudi koji su nas tamo dočekali, gostoprimstvo i kolege širom sveta koje su pošle na isti put kuda i ja, učinile su da Tursku zavolim na jedan sasvim drugačiji način, srcem i dušom… Nego, hajde da vam ispričam tu priču…
Sve što sam znala jeste da putujem sa koleginicom iz Srbije, do tada se nismo znale. Let do Istanbula pa presedanje u Izmir. Tu kreće putešestvije o neispričanim pričama za pet novinara, nas dve iz Srbije, kolegu iz Poljske, Rumunije i Mađarske…
Malo ljudi zna, baš kao što to nisam znala ni ja, da je Turska drugi najveći proizvođač maslina u svetu. Prava je privilegija videti dve hiljade godina staru maslinu na obali Egejskog mora, i saznati za šta se sve koristi plod maslina. I kako bre ne postoji zelena i crna maslina?! Ok, hajmo polako.
Prva stanica, Izmir
Kada smo sleteli u Izmir, sačekala nas je Eren Deger, turistički vodič i naša domaćica koja će nas pratiti od samog početka puta. Pravo pa u restoran, što nam se svidelo, jer domaći specijaliteti koje smo probali nisu nas ostavili ravnodušnim. Uz Eren naš domaćin bio je i Haluk Sarigul iz Turske ambasade, koji nam je otkrio tajnu da ako niste upućeni u gastronomiju Turske onda računajte da kao i da niste bili u poseti. Lep početak, hranom i vinom smo se povezali u startu, jer, kako drugačije. A znate li šta primećujem, da na stolu ima maslina u svim oblicima i strukturama, od namaza do sitnih, crnih, zelenih plodova.
Koliko li samo ima vrsta maslina, upitah se, a kako su ovako drugačije zelene i crne? Pa da, to su dve sorte.
Zato smo posetili Muzej maslinovog ulja gde se sve moje iluzije o maslinama, raspiruju poput maslačka…
Procedura je ista, samo je tehnologija naprednija – i da se zna, nema zelenih i crnih maslina
Mesto Urla (Izmir) i obavezna poseta Muzeju maslinovog ulja, koji će vam pružiti sve potrebne informacije o važnosti i značaju maslina za Tursku.
Turci su se pojavili u Antaliji u 11. veku nove ere. U početku su pokušavali da iskoriste sve što se moglo dobiti od uzgoja ovaca i useva uzgajanih na kamenitim zemljištima. Zato su odlučili da uzgajaju masline koje se odlično snalaze u ovoj klimi. Za njih se zadržao izraz „drvo života“, objašnjava nam Deger Eren, naš vodič.
Postoji još jedan razlog, mada manjeg značaja u sekularnoj Turskoj. Maslina je jedna od tri biljke koje, prema Kuranu, potiču direktno iz rajskog vrta – Edema.
Muzej maslinovog ulja je kompleks koji obuhvata Muzej tehnike, Muzej sapuna, higijene i čišćenja, modernu fabriku i magacin maslinovog ulja, informacionu sekciju o maslinama i maslinovom ulju, radionice za drvo i keramiku. U prednjoj bašti muzeja zasađene su sve vrste drveća koje se mogu gajiti u regionu.
Naš domaćin koji nas je vodio kroz muzej bio je gospodin Levent Kostem, po zvanju doktor ortopedije ali i predsednik Kostem fondacije za kulturu, obrazovanje i muzeje. On kaže da je njihov cilj da obezbede obrazovanje deci, da pretvore muzej u obrazovnu instituciju i da pokrenu rad na razvoju maslinarstva, umetnosti, kulture, istorije i veština ruku.
Upravo nam je on ispričao da je proces pravljenja maslionovog ulja i dalje, posle toliko godina isti, kamen koji melje masline, ulje koje se pretače, sve je to standarna procedura koja se menjala samo u pogledu modernizacije uređaja koji olakšavaju rad, ali se princip rada sam po sebi nikada neće promeniti. Jer i zašto bi kada je kvalitet ono što je presudno i jedino važno, a ne količina koja se prodaje.
Tu smo naučili da se kvalitet maslinovog ulja proverava na jednostavan način:
maslinovo ulje proba se iz staklene čaše čije dno blago okrećete na dlanu dok drugom rukom zatvarate otvor. Nakon nekoliko minuta, kada pomerite ruku da biste osetili miris biće vam jasno šta vam obećava ukus. Nakon što ulje provučete kroz zube i pustite kroz jezik do grla znaćete sve što je potrebno o kvalitetu masline od koje je napravljeno, ljubazno nam je objasnio vodič ovog carstva koje spaja prošlost i sadašnjost.
Onda je usledilo pitanje od strane našeg domaćina, “A da li znate koliko vrsta maslina postoji?”.
“Zelene i crne”, rekosmo u glas.
Smeh i sledi objašnjenje:
Razlika u boji je rezultat toga kada su masline ubrane. Zeleni plodovi se beru u septembru, a crni moraju da čekaju do decembra (većina crnih maslina dostupnih u našim prodavnicama beru se zelene i menjaju boju kroz proces oksidacije).
Osnovna razlika između zelenih i crnih maslinki je u stadijumu zrenja ploda. Zelene su ubrane sa stabla još nezrele, nakon otprilike 6 meseci, pre nego što počne menjanje boje. Uopšteno, one imaju kompaktnije i sočnije meso, a po ukusu su svežije i nekako slađe. Crvenkaste maslinke su ubrane tačno u trenutku zrenja, a crne bismo zapravo mogli nazvati prezrelim. Što su masline tamnije to im je meso mekše, a ukus intenzivniji i gorči.
Tako se kula od karata raspala a neka nova kula znanja, ipak, sazidala.
A za merak, svi na Festival hrane
Koliko je gastronomija bitna u Turskoj baš kao što nam je i sam Haluk rekao sa početka priče dokaz su i Festivali hrane. Slično nama u Srbiji, tako se i u Turskoj voli dobro popiti, pojesti i zameračiti. Ili, kako volim da kažem posle jela i zadivaniti. U Izmiru smo posetili “Festival hrane” koji je predstavio sve domaće specijalitete ali i neke novotarije.
Od mediteranskih đakonija, prave turske kafe do restorana sa Mišelinovim zvezdicama. I vina, vina, dajte mi vina! Cela ta regija u kojoj smo bili bavi se pored uzgoja maslina i proizvodnjom vina, pa kako da se onda odvoji maslina, sir i čaša dobrog vina? Naravno, nikako.
Organsko a ne kupovno
Da se sve esencije maslina koriste, kako za jelo tako i za lepotu i zdravlje, bilo nam je jasno kada smo posetili nekoliko lokalnih farmi gde se uzgaja maslina. Dokaz tome je i mesto Urla, koje broji oko 50.000 stanovnika, a imaju čak tri restorana sa Mišelinovim zvezdicama. Jedan takav restoran je u vlasništvu bio farme Hič, koju vodi gospođa Duigu Elakdar. Ona se bavi proizvodnjom maslinovog ulja, keramikom, kozmetikom ali i uzgojem organske hrane. Njena čitava farma je zasnovana na konceptu i misiji da sve što se zasadi, to se i pojede, a da bi se sadilo, mora i da se sačuva od uništavanja.
Drvo iz Edena 3200 godina staro
A kako da zaokružimo misiju o putevima maslinovog ulja? Posetiti drvo koje je za meštane “sveto”.
Naša divna domaćica Hatidže Akturk, ponosna je vlasnica imanja na kom se drvo nalazi. Srdadžan doček sa porodicom, komšijama i familijom, učinilo je da se osetimo posebno. Čak nas ni kiša nije sprečila da uživamo u gostoprimstvu i priči o drvetu koje i posle 3200 godina i dalje daje plodove.
Hatidže nam je spremila tradicionalnu hranu koju, kako ona kaže, obično služe na velikim veseljima i za jako važne goste. U pitanju je keške. Tu je naravno i crni čaj.
A kako sve bez muzike? Imali smo priliku da čujemo i tradicionalni instrument “baglama”.
A onda i vidimo i igru koju su nam priredili lokalni meštani a zove se “Mulga Zeybek”.
U priči sa njom otkrili smo da je njena najveća briga da se u okolini a i na samom imanju neće ništa graditi jer, svako urušavanje prirode moglo bi da utiče na ovo “sveto” drvo, što bi samim tim dovelo i do njegovog uništenja…
Posle klope na planinarenje u Bodrumu, da, da nije samo kupanje
Kada smo mislili da nema mesta za još hrane, posle poseta najboljih restorana u Kušadasiju, Izmiru, Bodrumu, došao je red na planinarenje. Zapravo, kako nam je Degen, naš vodič rekla, mi smo prva tura koja će ići na planinarenje, da vidimo koliko je zanimljivo. Pa, sad, kakvo planinarenje u Turskoj, pomislih…
Međutim.
Bodrum je bio destinacija koja je tokom istorije korišćena kao rezidencijalna oblast zbog svoje lokacije i prirodnih lepota. Lelegi su jedni od najranijih poznatih stanovnika Bodruma. O njima znamo zahvaljujući antičkom istoričaru Herodotu. Prema Herodotovim izvorima, Leleges je živeo u ovoj oblasti između 15. i 4. veka pre nove ere, sa centrom na poluostrvu Bodrum.
Lelegov put prati tragove Lelegova, jednog od najstarijih stanovnika Bodruma. Ova pešačka staza je dizajnirana da istraži mesta gde su Lelegi živeli. Na Leleg putu ćete proći kroz drevne gradove, monumentalne grobnice i piramidalne grobnice, između ostalih istorijskih mesta. Osim toga, cela ruta se nalazi u jedinstvenoj prirodi prekrivenoj borovim šumama.
Leleg Vai je dugačak 88 kilometara, počinje od sela Etrim i nastavlja se do parka Turgutreis Sabancı. Cela trasa je duga 185 kilometara, uključujući i priključne puteve. Za završetak staze potrebno je u proseku pet dana. Bodrum ima prijatnu temperaturu za treking u svim godišnjim dobima, ali ako ne uživate u vrućini, možete izbeći letnje mesece.
I za kraj, Efes…
Veličanstveni grad iz bronzanog doba, na kom su se mnoge vere i religije ukrštale, grad koji je preživeo mnoge uspone i padove, a opet, i dalje odiše svojom jačinom. I dalje se sve vrti oko maslina, verujte, jer su se čak i u ovom antičkom gradu sadila i slavila maslina.
Prilično očuvan Efes je smešten 70 kilometara južno od Izmira, predstavljajući pravi užitak za ljubitelje istorije. U ovom gradu možete prošetati kroz ostatke znamenitih građevina poput Celsusove biblioteke, javnog toaleta, Herkulove kapije, Artemidinog hrama i rezidencija poznatih ličnosti, čiji su podovi ukrašeni mozaicima, dok zidove krase freske. Skoro je zastrašujuće i zaduvljujuće kako se na osnovu tih ostataka može jasno videti kako su živeli ljudi tok vremena, kakve su im navike bile, u šta su verovali, kako su provodili dane u dokolici.
Ono što morate posetiti ako ste u Efesu je i 3D muzej nedavno otvoren.
Isključena svetla, zvučna animacija. stvaraju posebno iskustvo, dok vas projekcija vodi kroz Efes i život ljudi iz prošlosti. Osećate kako vam se tlo pod nogama pomera, a putovanje traje desetak minuta, ostavljajući vas bez daha.
A za kraj ture, tu je i najpoznatiji mačak na svetu po imenu Garfild, on ispraća goste i pozdravlja, slika se sa svima a ako niste znali, ovaj mačak je influenser i ima svoj nalog na Instagramu pa ga slobodno zapratite i pitajte ga nešto, odgovoriće vam sa jednim : “Mrnjauu!”.
