Gledam mog sina kako rastura autić, skida deo po deo. Ljutim se na njega jer ga kvari, a u suštini, ne shvatam da je magija kreativnosti u toku. Pomislih, kakav li će ovo majstor da bude… E pa, sada znam kakav će to majstor nadam se biti, jer jedan takav dečak već postoji i zove se Nikola Jovanović iz Obrenovca. Ovo je priča o najmlađem automehaničaru koji ima 15 godina, koji obožava automobile, ali pre svega, ovo je priča o dečku koji je jednoj novinarki a i mami, izmamio i osmeh ali i suze svojom dobrotom, svojim iskrenim namerama i velikim srcem. Veliki humanitarac, odličan đak, dobar drug i zlatno dete – ovo je priča o Nikoli koji će, nadam se, promeniti svest omladine a i nas starijih da je svaki zanat zlata vredan, da se poštenje i dobrota uče od malih nogu i da je internet dobar i koristan samo ako je u rukama pravih uzora, što Nikola Jovanović itekako jeste…
Kada sam poslala poruku Nikoli nisam očekivala brz odgovor, mislila sam da imam posla sa nekim klincem koji je možda umišljen i sklon hvalisanju, da neće ni primetiti moju poruku. Međutim, stigao je odgovor i tu me je kupio:
“Dobro veče Milice,
Hvala što ste se javili. Možemo naravno da napravimo jednu lepu priču, jer moj primarni cilj je da pokažem deci mog uzrasta neki drugi način života, bez video igrica, kladionica i ostalih poroka koje ne želim ni da spominjem.”
Nadam se da ćete uživati u priči onoliko koliko sam ja uživala u svakoj reči koju je napisao…
Ko je Nikola Jovanović?
Nikola Jovanović je običan dečak koji ima 15 godina, ide u drugi razred Elektrotehničke škole u Obrenovcu. Voli automobilizam, mehaniku, druženje sa svojim a i starijim društvom i veliki humanista koji dosta sebe daje u humanitarnom radu.
Otkud ljubav prema automobilima?
Ljubav prema automobilima datira od malena. Uvek sam vukao neke autopoličice, rasturao, sklapao a sa ocem sam odlazio kod njegovih prijatelja koji drže baš dobre servise i dok je on sedeo sa njima u kancelariji, ja sam bio pored dizalice sa majstorima.
Kako vidiš sebe za nekoliko godina, u kom smeru bi želeo da se tvoj posao i hobi dalje razvijaju?
Sebe u budućnosti vidim na Elektrotehničkom fakultetu jer bez obzira što ovaj posao ne zahteva visoko obrazovanje, ja želim što više da radim na sopstvenoj edukaciji. Što se tiče daljeg razvijanja mog posla, o tome u ovom trenutku ne mogu ništa da kažem, ali sigurno će biti nešto vezano za autoindustriju.
Reci nam Nikola, jel te vršnjaci podržavaju u radu, jel te podržavaju u tome što želiš da budeš automehaničar? Kako oni doživljavaju zanat u rukama, jel znaju da ga cene?
Dosta vršnjaka me podržava, ali na žalost, ne onoliko koliko bih ja želeo. A meni i jeste cilj da im pokažem neke prave vrednosti u životu i da video igrice, kladionice i neki poroci o kojima ne želim ni da pričam, nisu smisao života.
Kada bih te pitala da li bi radije dan potrošio na mobilnom telefonu uz igrice ili u kanalu popravljajući auto, šta bi izabrao?
Pa iskreno, ima mnogo više stvari od kanala na koje bih ja potrošio dan, a na mobilnom telefonu ne sigurno. Neki lep izlet, videti nešto novo, neka edukacija, u bašti nekog lepog kafića sa prijateljima koji mi prijaju.
Kako bi ti savetovao svoje vršnjake da idu dalje kroz život, eto zamisli, da ste na kafi i pričate o budućnosti, šta bi im ti rekao?
Svoje vršnjake bih savetovao, a inače to i radim kad sednemo negde, da idu za iskonskim vrednostima u životu, da rade ono što vole, jer samo tako mogu očekivati uspeh, da budu vredni, da se bore, kidaju, da pomažu onima kojima je pomoć potrebna, da izbegavaju kojekakve gluposti sa društvenih mreža.
Da li nove tehnologije i zanat idu ruku pod ruku, kako ti koristiš internet da bi uspeo u svom možda budućem poslu?
Mislim da zanat bez novih tehnologija apsolutno nema smisla u današnje doba, a meni lično internet pomaže dosta. Mnogo podataka za koje bih trebao da prevrnem brdo knjiga su na samo par klikova, sada se svi kvarovi na automobilima detektuju putem dijagnostike, mnogo saveta dobrih se može naći na internetu vezanih za automehaniku.
I za kraj, evo ja imam sina od 6 godina, šta bi mu ti rekao kako bi trebao jedan valjani dečko da se ponaša, koje su odlike pravog muškarca?
Pre svega da bude pošten i vredan, a zatim da mu uzori u životu budu ljudi koji su postigli nešto, da krade znanje gde god bude imao priliku, da sluša one koji ga vole jer ga oni sigurno neće odvesti na pogrešan put. Da bira društvo i da internet koristi isključivo za prave stvari, a ja mu želim svu sreću u životu…
I zaista bi ovde možda i bio kraj našeg razgovora da me nije kopkalo kakvim se to humanim radom ovaj mladi čovek bavi. I pored njegove ogromne skromnosti, bila sam uporna da mi piše o svom radu.
Drago mi je što sam bila uporna, jer su dela ovog mladića itekako vredna pažnje.
“Još bih samo ovo da dodam”, rekao je.
“Ja imam svoj projekat, automobil sa kojim se takmičim na Tuning sceni Srbije i regiona i od 15 takmičenja ove godine sam uzeo 13 pehara i najmlađi sam u tome na Balkanu.”
Zamolila sam ga da nastavi dalje i da me uputi u svoje akcije. Saznala sam da je samo na manifestaciji u kojoj je i sam Nikola učestvovao sakupljeno 2,5 miliona evra za pomoć malom Gavrilu. Rekao mi je i da je nažalost njegov jako dobar prijatelj koji je bio pokretač svega toga i njegov veliki uzor, kome je Matija Bećković uručio priznanje, godinu dana posle toga preminuo od korone.
“Taj čovek se zove Slavoljub Ristić a svi su ga znali kao čika Rile…”, napisao je. I slike raznih poziva za pomoć sa njegovog profila…
Onda mi je poslao snimak kako razgovara na ulici sa mališanima koji su trčali za njegovim autom, samo da bi ga uslikali. Molio ih je da ne trči za autima, da nema razloga da ugrožavaju svoju bezbednost zarad slike, bilo čega. Klinci su ga pomno slušali. Onda im je podelio nalepnice, pričao je sa njima, učio ih.
“To je moja misija, zato koristim društvene mreže, da ih naučim nečemu, da im budem dobar uzor”.
Onda mi je posalo snimak sa svojom vaspitačicom, pa je na njegovo pitanje od kada je ljubav prema autićima prisutna ona odgovorila,
“Od 2,5 godine!”, odgovorila je.
Svakim drugim snimkom ili slikom koju je poslao, bila sam očarana. I ne da bi ovo zazvučalo kao kliše, ne. Ovaj mladić nije želeo da se hvali, da govori kako je to što iz srca zaista jeste, veliki humanitarac. Bilo mi je jasno da njegova misija dolazi iz najiskrenijih namera, da zaista želi mlađima od sebe da pokaže da sve može drugačije, lepše i bolje. Da svačije malo, nekome znači puno. Ovaj mladi čovek je bar mene stavio na razmišljanje da li moj rad i trud nekome donose dobro. Koja je moja svrha postojanja na internetu, jer, kada već imam moć medija, da li tu moć koristim ispravno?
Nadam se da će se posle ove priče svako zapitati isto. I dragi Nikola, želim ti svu sreću, puno zdravlja i svega lepog. Tvoji roditelji mogu biti ponosni. A mi ostali možemo samo da se ugledamo na tebe i da se bar na sekund zapitamo na tvojih 15 godina koliko si vredan, marljiv i brižan. Ako možeš ti, može i svako od nas. Draga omladino, verujem da društvenim mrežama baratate bolje od mene i da ćete pratiti ovog dečka i ugledati se na njega. Kao što se i on ugledao na neke dobre ljude…
Hvala ti, Nikola, i ostani takav, nasmejani dečače, samo kidaj i dalje.
A ko želi da prati njegov rad na Instagramu evo ga i link, još jednom: