Kada smo bili mali imali smo razne velike i male snove. Kako odrastamo, često zaboravljamo o čemu smo maštali, neko nas ubedi da naši snovi nisu za nas i da je ipak bolje poći utabanim stazama. Onda, pojavi se jedna Ana, devojka koja je rešila da sve predrasude “prevesla”. Nema ne možeš, samo da li hoćeš i koliko jako to želiš. Kao bomba odjeknula je vest da je prva Srpkinja preveslala Atlantik sa još tri hrabre devojke, 39 dana im je trebalo da dođu do cilja i zauzmu drugo mesto i osvoje srca publike. Ali, pobeda je ovde najmanje važna, u ovakvom podvigu pobeđujete sebe, a meni je veliko zadovoljstvo, pa malo je to reći, ma srce mi je puno što je Ana Žigić, naša velika i hrabra devojka, ispričala za portal reklasamti.rs kako je tekao njen put od mašte do osvajanja cilja – preveslati Atlantik.
Uživajte!
Ko je Ana Žigić?
Ana Žigić je neko ko se ne boji da zastupa svoje stavove i vrednosti. Uporna i pomalo tvrdoglava, sportista i navijač.
Zastupnik ženskog sporta i ženskog zdravlja.
Ima 28 godina, diplomirani pravnik i magistar sportskog menadžmenta, živi i radi u Londonu.
Ana, otkud ljubav prema veslanju, da li je tu odradio svoje gen i činjenica da ste unuka proslavljenog vaterpoliste Jugoslavije Borisa Čukvasa, ili ipak nešto drugo?
Geni su sigurno imali ulogu jer me deda učio da plivam pre nego što sam prohodala, ali za razliku od njega mnogo lošije vladam loptom tako da je veslanje pomalo izabralo mene. U školi smo imali izbor veslanje ili netball. Pošto sam volela košarku netball mi se nije dopadao a veslanje je sport koji se istovremeno voli i mrzi. Kod mene je ljubav preovladala. Smetalo mi je i što je netball samo za devojčice u školama za razliku od veslanja gde svi mogu da učestvuju.
Opiši nam jedan tvoj trening veslanja. Koliko veslanje traži predanost, po čemu je drugačiji sport?
Pripreme za ovu trku se jako razlikuju od veslanja na reci ali i jedno i drugo zahtevaju veliku požrtvovanost, posebno zimi kad veslate rano ujutro s lampom na čelu!
Što se trke tiče, poslednje dve godine su prošle u intenzivnim pripremama ali ni jedan dan nije bio isti.
Trenirale smo svakog radnog dana bilo u teretani ili na veslačkim mašinama a vikendom smo prvo trenirale na reci dok nije stigao naš preko okeanski čamac prošlog aprila. Od tada smo svaki vikend i praznik provodile na njemu veslajući u ritmu 2 sata na veslima, dva sata odmora. Veliki razlog našeg uspeha je što smo imale skoro 400 sati treninga na okeanu. Nije uvek bilo jednostavno, Severno more bi nas povremeno namučilo a jednom su nas i spasavali.
Ana, ti boluješ od endometrioze, a ja kao neko ko se izlečio od toga znam koliko ta bolest može da poremeti životno funkcionisanje jedne žene. Kako je ta dijagnoza uticala na tebe, na tvoj život, na tvoju karijeru u sportu?
Pre dijagnoze sam morala da prestanem da veslam i da se bavim sportom jer je moj bol bio u kuku i svi lekari su mislili da je u pitanju sportska povreda. To mi je jako teško palo jer je sport bio i ostao veliki deo moje ličnosti. Konačno sam dijagnozirana 2017. i mesec dana posle prve operacije sam ponovo bila u čamcu.
Pre operacije ovakav poduhvat ne bih mogla da ni da zamislim. Endomitrioza je nešto sa čim živim svaki dan i posle druge operacije i zbog čega sam morala da se dodatno pripremim za trku i da budem spremna za sve moguće komplikacije.
Da li je upravo endometrioza i podizanje svesti o toj bolesti jedan od razloga zbog kog si se odlučila da zajedno sa još tri devojke preveslaš Atlantik? Kada si rešila da se prijaviš za takmičenje?
Prijavila sam se za trku bez razmišljanja pre dve godine, kad sam videla oglas našeg kapitena Viki, ne samo zato što sam pratila trku i razmišljala o njoj neko vreme, već i zbog toga što je njena motivacija i timska ideja vodilja popularizacija sporta među devojčicama. Dokazana je korelacija između sporta i uspešnih karijera kod žena ali devojičice ostavljaju sport u ogromnom broju jer im se ne pružaju adekvatni uslovi i podrška. Jednom kad me Viki izabrala, dogovorile smo se da govorimo i o endomitriozi, jer sigurno predstavlja jednu od prepreka. Želim(o) da inspirišem(o) devojčice da ne vide prepreke nego mogućnosti.
Ok, Ana, sada je jasno da tebe više niko ne može da “prevesla”. Šalimo se naravno. Ti, Ebi, Viki i Eli sele ste u čamac. Trideset devet dana, 12 sati i 25 minuta bilo vam je potrebno da pređete put od kanarskog ostrva La Gomera, gde je bio početak trke, do karipskog ostrva Antigva, u dužini od 3.000 milja (4.800 kilometara).
Ana, molim te, reci nam, kako izgleda izlazak i zalazak Sunca u čamcu, kako ste se nosile sa talasima, sve nam ispričaj jer to je nešto što smo samo na filmovima imali prilike da viđamo ali i ne da nekoga ko je to sve proživeo i lično pitamo.
Zalaci i izlasci sunca su predivni ali noćno nebo je bilo najfascinantnije. Bezbrojne zvezde, konstantene padalice, komete koje po 30 sekundi prekrivaju nebo…
Ali i talasi do 12 metara koji odjednom zaklone to nebo a stomak vam “propadne”.
Verovali ili ne iako pomalo zastrašujući, posebno kad vas “zveknu” sa strane ti talasi su nam mnogo pomagali i gurali nas napred. Najteže je bilo kad je more bilo mirno ali nas je vetar gurao nazad pa se osećate kao da veslate kroz smolu.
Neverovatno, ali kad god nam je bilo teško posetili bi nas delfini, kitovi ili bar ptice da nam dignu moral. Leteće ribe su nas svake noći posećivale što baš nismo cenile jer uvek iznenade “šamarem” u mraku a onda uginu pre nego što uspete da ih vratite u more i užasno smrde. Imale smo i susret sa sabljarkama, Blue marlin, kojih smo se najviše plašile jer u lovu na ribe hoće da probše čamac. Ove godine su dva oštetili. Svi su ok i nastavljaju trku ali ih je dosta usporilo.
O čemu si razmišljala dok ste veslale, šta ti je davalo snagu? Jesi pomislila u sebi “Ma, šta mi je ovo sve trebalo…”?
Tokom 40 dana, ponestane toga o čemu razgovarate i od jednom vam se vraćaju uspomene na koje godinama niste mislili. U drugoj polovini trke smo najviše razmišljale o hrani, čak sam zvala mamu da je pitam da napravi punjene paprike i sarmu čim se vratim.
Bile smo i u specifičnoj i za ovu trku retkoj situaciji da smo skoro do kraja bile u trci za prvo mesto u ženskoj klasi sa timom “Salty Science” što nam je stalno davalo snagu i motivaciju.
Nisam se ni u jednom trenutku pokajala mada me je trovanje na sred okeana dovelo do granice. Nije za prepričavanje ali sigurno najgori momenat.
Ko ti je bio najveća podrška, da li si imala razumevanja od strane porodice za tvoju misiju?
Ovakav poduhvat bi bio nemoguć bez podrške porodice, prijatelja, sponzora, trenera, cele armije oko nas. Imam sreće da je i moj verenik a sada muž veslač i pun razumevanja ( ni medeni mesec nismo imali) da je mama oduvek podržavala moj avanturistički duh i da sam uopšte bila okružena ljudima spremnim da pomognu, podrže i uskoče kad je trebala pomoć. Matt (moj suprug) i mama su i svadbu planirali bez mene jer nisam imala ni trenutka vremena.
Šta bi rekla devojkama koje nas čitaju i bave se nekim sportovima, poslovima i koje se dvoume i razmišljaju kako nisu sposobne, kako ne mogu jer su devojke, kako to nije za njih – da ipak greše?
Moja poruka nije devojkama nego društvu i svima oko njih! Moramo da uključimo što više ljudi u praćenje ženskih sportova, da jednako nagrađujemo i slavimo uspehe, da popularišemo ženski sport da bi svi shvatili da je zanimljiv kao i muški a ponekad i zanimljiviji. Da im pružimo uslove i podršku.
Naša kuma nije dugme već prva Srpkinja koja će prevestali Atlantik – tako smo i čuli za tvoj podvig, preko Instagram naloga Whatifness, koji vode Anja i Strahinja. Šta bi im poručila ovom prilikom, ali onako, iz srca.
Njihova podrška je neprocenjiva, podelili su našu priču u Srbiji što je meni lično bilo jako bitno. Anja je naša venčana kuma i bolje kumove sigurno nismo mogli da poželimo. Srca ste, hvala do neba i natrag!
