Da su društvene mreže prezasićene kojekakvim sadržajem to nam je odavno postalo jasno. Mišljenje kao zadnjica, svako ga ima, često se ta mišljenja uzimaju kao relevantne činjenice, i to samo zato što je to nešto rekao neko tamo, sa puno pratilaca. A ne znaju ljudi, sve osmišljena kampanja zarad klika. Međutim, ima i ljudi poput Ivana Panića, mladog i vrednog čoveka iz Šapca, influensera, humoriste, biznismena, ugostitelja, koji je na jedan zabavni način pokazao ljudima koji ga prate na društvenim mrežama, kako je raditi na brodu, šta se sve može videti, da li se može zaraditi vila na Dedinju od tog rada, ali, bogami i kako da vas boli uvo šta ima ko da kaže o vama na tim mrežama, jer vam, svakako, niko od njih ne plaća račune.
Uz takav kakav jesam stav stekao je popularnost i naklonost publike, a da su priče običnih ljudi sa svakodnevnim problemima poput Ivanove čitanije i važnije od priča političara i estrade, i sada mi se dokazalo kao tačno. Ljudi su ljudi i život je život, možeš ga šminkati, ali je sve to uzalud jer kada kiša padne, ode i maskara…
1. Ko je Ivan Panić?
Rođen u Šapcu, 1986-te. Odrastao u Zminjaku. Završio školu za Umetničke zanate, odsek klesar i odmah posle škole počeo sam da radim.
2. Razlog zbog kog sam te izabrala za intervju, a da ne govorim o tvojoj popularnosti na društvenim mrežama, jeste taj što sam kroz tvoje objave shvatila da si jako vredan, da radiš puno, da si dosta godina proveo radeći na kruzerima. Reci mi da li je ona stara izreka “trbuhom za kruhom” presudila kada je tvoj slučaj u pitanju?
Većinom jeste, ali je bilo i dosta zadovoljstva u putovanjima širom sveta i u upoznavanju ljudi iz različitih zemalja.
3. Evo, ja prva zaista malo znam šta o kruzerima, a sada zamisli koliko je nas takvih. I kao takvi (predznaje nula), želimo da radimo na brodu. Šta je to šta bi ti kao neko ko je već ispekao znaje rada na brodu, svakom rekao, koji bi to saveti bili?
Definitivno treba da odu na brod. Po mogućstvu prekookeanski. Tu se stekne radna navika, nauči se dosta toga, prošire se vidici, nauči se da se poštujemo druge bez obzira na nacionalnost, religiju, boju kože i seksualno opredeljenje. Zna se šta se može, a šta ne. A najviše se nauči sta je zapravo život i koliko smo bez obzira na količinu ljudi u okruženju sami i da samo na sebe možemo da se oslonimo, da sve zavisi od nas samih.
4. Blago njemu, on ima pa mu se može – niko ne zna (ili neće da zna) pravu pozadinu priče o radu na kruzeru. Koja je tvoja i da li je bilo neprijatnih situacija? Skoro si imao povrede pa nam reci nešto i o tome.
Blago njemu on nema, bolje rečeno. Većina ljudi koji rade na brodu dođu kući sa jako malo keša. Taj novac je ili potrošen na brodu ili unapred je već nešto kupljeno. Ima i ljudi koji duguju novac pa to mora da se vrati. Da ne može da se potroši tamo, nije istina. Izlazi se sa broda i troši se. A ako se ne troši onda se štedi da se kupi kuća, stan, auto, ulaže se. Retko ko ima neki novac na računu. Zato se i vraćamo. Dođemo kuci, kupimo nešto, potrošimo i onda jedva čekamo da se vratimo. Ne znam zašto bismo se vraćali nazad ako imamo toliku “lovu”. Uvek je lakše drugima. To nema veze sa poslom, nego sa mentalitetom.
Neprijatnih situacija ima svaki dan ako ne i non stop. Radimo sa dosta osoba i verujte da putnici mogu da budu neprijatni i zahtevni. Svi bi sve sada i odmah, ako postoji mogućnost i juče da bude spremno. Gleda se svaka trunka, dlaka, tako da sam ja ponekad imao osećaj kao da su došli tu da budu šefovi a ne da uživaju u krstarenju. Ljudima je jako teško da se opuste i gledaju svoja posla. Sve hoće da znaju i mešaju se u sve kao da oni vode kompaniju, i čuvena rečenica većine putnika je: “Ja znam sve, ne moraš ništa da mi objašnjavaš, ja imam 57 krstarenja”.
5. Ti si pametno uložio svoj teško zarađeni novac u biznis koji se zove “Vrt Nade”, organizacija slavlja. Reci mi da li je organizacija slavlja isplativ posao? Jel teško raditi sa ljudima?
Meni iskreno ovde raditi uopšte nije teško. Lakše mi je milion puta i uopšte nemam zahtevne klijente. Ja imam svoju ponudu i na njima je da izaberu. Zaista nailazim na veliko poštovanje i jako prijatnu saradnju sa ljudima. Sve je i do toga šta nudimo i kako tretiram klijente. Za mene je klijent na prvom mestu i da bude zadovoljan. Pri tom, radim za sebe, a ne za druge.
6. Eh, te društvene mreže… Ja te se sećam još nekako sa početka kada si, čini mi se, pravio objave iz zezanja, šale. Kako je to sve počelo, jesu ljudi iz tvoje okoline shvatili tvoje šale i šta je to učinilo da narod krene da te masovno prati?
Ljudi iz moje okoline me već znaju i takav sam kakav sam. Volim da se zezam. Život i posao shvatam ozbiljno, ali to ne znači da ne mogu da smejem i uživam. A šta je toliko zanimljivo, ne znam. Možda zato što sam takav kakav jesam.
7. Zarada novca od Tik Toka, zarade od klađenja, deca su izgubila kompase šta je ispravno a šta ne, mislim da je nastalo jedno ozbiljno ludilo kada su te društvene mreže u pitanju. Kakvo je tvoje mišljenje o tome kao neko ko je ima ozbiljan broj pratilaca?
Ljudi mogu da imaju svoje mišljenje. Ne mora svako da ga čuje. Ja imam svoj život i svoje mišljenje i šta ja radim iza zatvorenih vrata, to je moja stvar. Zato sam i zatvorio vrata. Ne vidim poentu živeti svoj život i onda svoje poglede na svet projektovati na drugima. To što je neko odlučio da bude na primer vegetarijanac ne znači da treba da prosipa pamet okolo da i ostali treba da budu. Ko Jehovini svedoci, samo na platformama. U svom životu radi šta hoćeš, a pusti druge da žive. Poštovanje treba da postoji. Ko šta odluči da želi da radi, radi sebi a ne meni. Ja nemam ništa s tim.
Drustvene mreže su napravljene, kad se telefon kupi, one ne postoje na telefonu fabrički, instalirane. Instalirati društvenu mrežu, a onda je kuditi je potpuno besmisleno. Niko nikoga ne tera da ih instaliraju. Dete može da ima telefon, ali zavisi šta će da instalira od aplikacija i ko mu dozvoli da to uradi. To je isto kao da date detetu od 10 godina čekić. Može da prebije sebi prst ili da prebije vas ili nekog drugog, a može da nauči da zakucava ekser. Samo zato što ste seli u auto, to ne znači da treba da se zakucate u banderu.
8. Šta su želje Ivana Panića?
Da ostanem kod kuće i uživam u životu.
9. Kako ostati normalan, pribran i prizeman – savet za sve koji se bave društvenim mrežama ili to planiraju?
Ko je danas normalan!? Svako za sebe kaže da je normalan. Nekom je normalno da ustane u 10 a nekom u 5 ujutru. Prvo treba definisati šta je normalno. Savetujem da ako gledate na to šta ce ljudi da misle o vama i ako vas pogađa i dobar i loš komentar, da se klonite društvenih mreža. Progutaće vas. Ali mogu samo da kažem da mene niko ne hrani, ne oblači, ne plaća mi račune, tako da ne uzimam sve lično kad se napiše. Kad neko nešto napiše loše, nekad ljudi pišu i ne shvataju i šta su napisali, a samo zato što vas neko hvali ne mora da znači da vas voli.
10. Ivane, za kraj, imaš jednu rečenicu koja mi se jako sviđa a ona glasi, “Ljubim da pukne!”. Koliko nam treba ljubavi danas?
Mnogo ljubavi i pažnje nam treba. Onaj ko je nije dobio, najlakše se uoči na društvenim mrežama kad komentarisu u negativnom kontekstu sa psovkama. Da li ste znali da je kod nas sasvim normalno da se priđe dečku koji sedi sa devojkom u kafiću i da se: “Je*eš li ti ovu?”, to je normalnije nego da se kaže, “Dobar dan, kako ste?”. Da ne pričam o persiranju kao poštovanju, bez obzira na godine. Nekad je dovoljno da neko progovori da vidite koliko ljubavi i pažnje ima ili nema.
