Vaspitanje na Balkanu je prava škola života. Uče nas od malih nogu – ćerka se rađa da bi bila nečija majka, nečija supruga, nečija oslonac. I nije problem biti majka, žena ili stub porodice, naprotiv, to su važne uloge. Ali, hajde da se zapitamo – da li je to jedina svrha ženskog života? I gde nestaje ono što ona sama želi, voli, sanja?
Od malena se na Balkanu ćerke uče jednoj suštinskoj stvari: poslušnost. Moraš da budeš dobra devojčica, tiha i skromna, da se ugledaš na svoju majku, koja je uvek spremna da svakome ugodi. Devojčice se ne uče kako da brinu o sebi, već o drugima. Dok njihovi vršnjaci trče za svojim željama, devojčicama se ponekad čini da je sreća rezervisana za one koji služe – prvo roditeljima, a onda mužu i deci.
A gde su tu snovi?
Nema ničeg lošeg u tome da neko želi da bude majka ili supruga. Ali, problem nastaje kada se svi drugi izbori osuđuju. Kao da postoji samo jedan put, utaban vekovima, i ko god skrene s tog puta, postaje meta. “Neudata si? Pa kad ćeš da se udaš?”, “Nemaš decu? Pa kad misliš?”, “Karijera ti je važna? Pa kad ćeš porodicu da stvoriš?”
Čini se da mnoge žene na Balkanu kad odrastu i postanu ono što su oduvek bile učene da budu – majke, domaćice, stubovi – gledaju druge žene, one koje su izabrale drugačiji put, sa kritikom, pa čak i osudom. I to nas dovodi do jedne zanimljive teme: Da li te žene zaista osuđuju jer misle da je njihov put jedini ispravan, ili je tu nešto drugo u pitanju?
Ljubomora ili sujeta?
E, sad dolazimo do onog škakljivog dela. Da li osuđuju jer su možda ljubomorne? Možda se zapitaju šta bi bilo da su se i one nekada usudile da požele nešto drugačije – možda karijeru, možda putovanje oko sveta, možda jednostavno da se ne udaju sa dvadeset i ne rode troje dece pre tridesete. Ali nisu, jer su poslušale. Pa kad vide ženu koja je hrabro izabrala nešto drugačije, ta hrabrost ponekad ubode pravo u srce.
I tu kreće onaj tihi sud. “Gde je tvoj muž? Zašto nemaš decu?” Ili, s druge strane, “Karijera? Kakva je to karijera? Deca su najvažnija.” Možda su te žene koje sude želele drugačiji život, ali im nikada nije palo na pamet da je to moguće. I zato one brane ono što su izabrale, jer je teško priznati da su možda mogle drugačije.
Izbor je ključ
A sada jedno pitanje – zašto bi trebalo da sudimo uopšte? Zašto jedna žena ne može biti majka i karijerista? Ili ne biti ni jedno ni drugo, već raditi šta god joj srce poželi? Da li je problem u ženskom izboru ili u tome što društvo veruje da taj izbor ne sme da bude preširok?
Na Balkanu, žene su često u ulozi svima tu, ali nikad za sebe. Poslušne ćerke postaju poslušne supruge, majke, radnice. I kada se neka žena pojavi koja ne želi da bude deo te igre, ona je obavezno sumnjiva. Jer kako da neko bude srećan bez muža i dece? Ili, još gore, s decom, ali sa karijerom i životom van kuće?
A možda bi trebalo da počnemo da postavljamo drugačija pitanja. Umesto “Zašto nemaš decu?”, možda bi trebalo pitati “Da li si srećna?” Umesto “Kad ćeš se udati?”, možda “Šta želiš u životu?” Jer suština nije u tome šta radiš, već da to radiš jer to voliš, jer si to sama izabrala. Život je previše kratak za propisane korake i očekivanja drugih.
Žene Balkana – vreme je za izbor
Na kraju, hajde da budemo iskreni. Niko nema pravo da sudi o životima drugih, jer svi mi nosimo svoje terete i snove koje nismo ostvarili. Ali imamo pravo da biramo – da budemo majke, karijeristi, ili možda nešto treće. I što je najvažnije, imamo pravo da poštujemo tuđi izbor, jer svaka žena zna šta je najbolje za nju. Da li je ispravno da žene uvek budu tu za sve i svakoga? Možda jeste, a možda i nije. Stvar izbora, što bi se reklo.
I na kraju dana, ko smo mi da sudimo?