Zamislite da jednom strancu morate da objašnjavate izreku: “Lep kao ikona”, ili, “Ne izvodi besne gliste”. E, pa jedna devojka rešila je da kroz svoj talenat ilustracije prikaže svetu ko smo mi i na koji način funkcionišemo. Velika mi je čast i zadovoljstvo da vam predstavim devojku po imenu Maja Zmaja, rođenu u Kanadi, i koja je rešila da spakuje kofere, vrati se u Srbiju i ulepša nam život svojim predivnim ilustracijama. Da sama umetnost oplemeni čoveka, dokazala je mnogo puta, nas neupućene svojim muralima na ulici povezuje i spaja, čini da se osetimo lepo i dobro, da smo zajednica a ne individua za sebe. A kako je biti umetnik u Srbiji, da li ima nade i sluha za samu umetnost, zašto još kao nacija nismo svesni koliko potencijalnih ‘genija’ nije ostvareno samo zbog pritiska sredine, roditelja, u razgovoru za naš portal rekla je sama ilustratorka i veliki “Zmaj” od čoveka, Maja Stojanović.
Uživajte.
Ko je Maja Stojanović? I zašto Maja Zmaja?
Maja Stojanović je ilustratorka po profesiji, a od pre 4 godine i muralistkinja. Rođena je u Kanadi, ali je iz Čačka. Trenutno ‘živi’ u Beogradu, zapravo živi u koferu. Veliki je ljubitelj bureka. Pseudonim Zmaja dobila je od profesora srpskog u gimnaziji kada ju je za odgovaranje prozivao po dnevniku kao ‘Stojanović Z. (Zoran) Maja, odnosno Stojanović Zmaja.
Majo, rođena si u Kanadi, tvoji roditelji su iz Čačka, pa nam reci, ima li razlike biti Maja “tamo daleko” i biti Maja u Čačku? Šta si primetila kao najveću razliku kada je mentalitet u pitanju?
Ponekad me pukne kriza identiteta jer mi deluje da je severnoamerička Zmaja drugačija osoba od balkanske. Vremenom sam shvatila da je to sve jedna osoba prilagođena okolini i kulturi. Primetila sam da je zapadnjačka verzija individualističnija, a balkanska više okrenuta prijateljima, porodici, zajednici. U tome je zapravo i razlika između života ‘tamo’ i ‘vamo’. Imam osećaj da su me podjednako i Kanada i Srbija izgradile u osobu koj sam danas.
Ako je tačno, sa 12 godina dolaziš u Čačak, gde si završila Gimnaziju. I sada nam reci, da li si oduvek imala tu strast ka crtanju ili je to došlo kao neki bum u pubertetu? I kako je došlo do stipendije u Sijetlu?
Oduvek sam imala potrebu da se na kreativni način izrazim. Bilo crtež, vajanje, slikanje… od malih nogu sam svakodnevno stvarala. Uporedo sam razvila i veliku ljubav prema odbojci. Dugo sam balansirala sport i umetnost, što moram priznati, nije bilo lako, a kada je došlo vreme da se upisuje srednja škola, odbojka je ipak pomalo prevagnula. Upisala sam Gimnaziju i krenula ozbiljnije da se bavim odbojkom. S obzirom na ishod, ponekad pomislim da je upisivanje gimnazije bilo gubljenje vremena, jer sam na kraju studirala umetnost, ali zapravo sam zahvalna gimnaziji što sam tada shvatila da ne bih nijednom prirodnom naukom da se bavim i što mi je učvrstila uverenje da je umetnički put pravi za mene.
No, posle gimnazije i dalje nisam bila spremna da se odreknem odbojke, iako sam definitivno odlučila da želim da upišem umetnički fakultet, te sam počela da se informišem o opcije uporedog studiranja i igranja odbojke. Jedino gde je tako nešto nešto bilo moguće bila je Amerika. Aplicirala sam na par fakulteta koji su imali sportske i umetničke programe i na kraju dobila punu stipendiju na Seattle University, fakultet u Sijetlu. Tu sam provela narednih 4 godina života igrajući prvu ligu i usput studirajući interdisciplinarnu umetnost.
Um caruje, snaga klade valja – kako ovo da prevedemo strancu a da ne izgubi smisao. E, sada dolazimo i do tvoje knjige ilustracija narodnih poslovica koja se zove “Kod nas se kaže”. Reci nam nešto više o njoj, otkud narodne poslovice?
Um caruje snaga klade valja je zapravo jedna od retkih naših izreka koja može poprilično lako da se objasni stranci jer postoji ekvivalent na engleskom. Stvar postaje nezgodna kad u igru uđu izreke koje su poprilično specifične za naš narod i verovanja poput: ‘lep ko ikona’ ili i ‘bije ko Sveti Ilija.’ Tu bi trebalo da se objasni značaj ikone u našem narodu, kako se povezuje sa ljudskim atributima, vrednost svetaca…itd. Nimalo lak posao. Objašnjavanjem i prevođenjem izreka sam se pozabavila u knjizi koju sam napisala i ilustrovala: Kod nas se kaže…We tend to say… U pitanju je dvojezična ‘enciklopedija’ bukvalno ilustrovanih narodnih izreka objašnjene i na engleskom i na srpskom.
U knjizi sam obradila 72 domaće izreke, mnoge za koje nisam uspela da nađem engleski ekvivalent. Ideja je da se na vizuelni način strancima približi naš jezik i kultura, ali da i naše ljude podseti na bogatstvo srpskog jezika koje često prolazi nezapaženo. Pre neki dan je izašlo 7. izdanje knjige, tj. prodato je do sada 6000 primeraka knjige.
Imala si dve samostalne izložbe, nekoliko zajedničkih, reci nam šta je to što misliš da je ostavilo najveći pečat u tvojoj karijeri, ako bi mogla jedan rad da izdvojih, koji bi to bio?
Izdvojila bih naravno knjigu kao veliki trenutak u svojoj karijeri na koji sam veoma ponosna, ali bih takođe izdvojila i prvi mural za slepe i slabovide u Čačku (10. u Srbiji) koji sam prošle godine imala priliku da oslikam. Mural je oslikan u saradnji sa Street Art Belgrade, organizacija iz Beograda koja je pokrenula projekat ‘Umetnost u prolazu’ i DUK festival, organizacija iz Čačka (čiji sam član od 2021. godine) zadužena za preko 100 oslikanih murala u Čačku za skoro 10 godina postojanja festivala. Na zgradi Doma slepih i slabovidih u Čačku, gde mi se nalazi atelje, imala sam čast da oslikam mural za koji je posle urađen 3D model koji čini mural dostupnim za osobe sa oštećenim vidom.
Na muralu je prikazan dobroćudni bik Ferdinand, kao omaž španskoj ambasadi koja je podržala projekat. Jedan od glavnih razloga zašto sam počela da se bavim uličnom umetnošću jeste što je to oblik umetnosti pristupačan svima. Međutim, retko kad razmišljamo o našim sugrađanima sa oštećenim vidom, te mi je drago da sam bila deo projekta koji podiže svest o dostupnosti umetnosti apsolutno svima.
Deca sa poteškoćama u razvoju često su jako talentovana za neki vid umetnosti, posebno crtanje. Koje je tvoje mišljenje, da li bi trebalo da imamo više sluha za potrebe te dece, šta savetuješ roditeljima? I ne samo za decu sa posebnim potrebama, nego za svu decu i roditelje. Jer, nekako se čini da je i sam predmet Likovna kultura skrajnuta sa liste predmeta koja su “potrebna” i “važna”
Smatram da svako dete ima afinitet prema nečemu. Sport, umetnost, pevanje…itd. rano se ta naklanost ispoljava. U kom god smeru dete krene da se razvija, apsolutno smatram da roditelj treba da neguje i gaji dečiji talenat. Mislim da je veoma zastarelo mišljenje odnosno strah roditeljski da ‘od umetnosti ne može da se živi.’ Da je više ljudi od malih nogu imalo adekvatnu podršku od roditelja smatram da bismo bili daleko srećniji. Sve u skladu sa svojim mogućnostima naravno, ali smatram da se prečesto snovi prerano gase. Nismo ni svesni koliko potencijalnih ‘genija’ nije ostvareno samo zbog pritiska sredine, roditelja…itd.
Od umetnosti se ne živi, beži, baci to, to je škrabanje, šta si ti neki uličar – prva stvar koja se čuje ako dete izrazi želju da se bavi crtanjem u Srbiji. Majo, možda se kod nas kaže “Pametniji popušta”, ali, molim te, ti budi neko ko će ovu predrasudu da raščivija
Jedna prosta, možda izlizana rečenica koja mene vodi kroz život je: ako nešto zaista želiš, ostvariće ti se. Ukoliko se zaista trudiš, ambiciozan si, vredan si, ne postoji način da ne uspeš. Možda i nije neki savet, ali kada ovakve stvari ponavljaš kao mantru, na kraju sebe i ubediš u to. Mora puno da se radi, ali kad radiš ono što voliš, ne dođe ti teško.
Kakvi su ti dalji planovi, da li bi volela da otvoriš neki svoj studio ili atelje, školicu. Ima li nade za umetnost u našoj zemlji i do koga je, na kraju, čini se da smo svi pomalo krivi za ajde da tako kažem, nemanje sluha kada su umetnost i kultura u pitanju
Volela bih da što više putujem i ‘oslikam ceo svet’. Trenutno me ne drži mesto i uživam u konstantnoj promeni sredine. Ne znam gde sam bila juče, ne znam gde ću biti sutra, ali mi tako trenutno odgovara. Kad me sve to bude zasitilo, želim da se povučem u šumi, sagradim kućicu i mali atelje za sebe i da čuvam kokoške. Možda sam preveliki optimista, ali ima nade za nas umetnike u Srbiji po mom mišljenju. Okružena sam kolegama koji žive slično kao i ja: putuju, slikaju, žive od toga.
Mislim da smo previše okrutni prema našem narodu. Imamo sluha za umetnost samo se previše fokusiramo na ove što nemaju. Neobrazovanih i prostih ljudi ima širom planete, ne samo kod nas, bitno ih je zaobići i okružiti se kvalitetnim ljudima.
Poruka za sve klince i klinceze koji maštaju da budu jedna Maja Zmaja bila bi?
Prati svoje snove i ne odustaj kod prve prepreke jer će ih biti milion. Svaka prepreka te jača i približava cilju. I ne shvataj život previše ozbiljno, niko zapravo ne zna šta radi i svi pokušavamo da se snađemo za ovo vreme što nam je dodeljeno na planeti Zemlji.