“Šta je, žensko? Neka, biće drugo muško!”, “Šta će sestri kuća, to ostaje bratu!”, “Udala se, snašla se.” Ovo je samo jedan niz izjava koje sam ja čula milion puta u svom okruženju, s obzirom da i sama dolazim iz manjeg mesta gde je muško čeljade oduvek bilo naslednik a žensko vazda bilo i biće, služavka. Nekako se taj stav promenio sa godinama bar kod mene u selu, ali je i dalje u srži i korenu veličanje onog koji “nosi” prezime. Iako taj sin i nečiji brat, niti živi u toj kući sa roditeljima, niti namerava da se iz daleka vrati kući, ostaje ono da će ON naslediti sve, a ćerka ili sestra, nema tu šta da traži, jer je obezbeđena samom udajom od strane muža. Da tako kažem “utrapili smo je, sad je njihova briga”. Još gore ako se nije udala, pa se kažnjava tako što je isključena iz testamenta, jer je “bezobrazna”, “lenja”, “nesposobna”, “jalova”. Ovaj problem je nešto sa čim kao žene u regionu živimo vekovima, a odricanje od imovine u korist svoje braće ili muževa, postalo je normalizovana praksa. Zbog svega ovoga Žensko udruženje Kolubarskog okruga pokrenulo incijativu “Koliki je moj deo?”, u okviru koje osvešćuje važnost ovog pitanja. Katarina Ranković iz pomenutog udruženja, objasnila nam je detaljnije o čemu se radi i zašto je važno da o ovome informišete sebe, vaše mame, tetke, strine, komšinice…
Nek je živo i zdravo, ali da je muško – čini se da ovako počinje priča o ženskom vaspitavanju još u majčinoj utrobi, zar ne?
Dešava se da kad se sazna pol i kad se pojave roze baloni umesto željenih plavih, čujemo komentare poput “ima vremena za popravni”, “nema veze, biće drugo dečak” i još mnogo različitih komentara okoline. U našem društvu oduvek je bilo bitno imati muško dete, odnosno naslednika kuće, imanja, slave i prezimena.
Šta se misli kada se kaže “Žensko dete, tuđa briga”. Jel žensko dete bilo toliki teret porodici pa se jedva čekalo da se nekome “uvali” na izdržavanje?
Ranije je u Srbiji postojao običaj davanja miraza za ćerku koja se udaje. Miraz bi predstavljao njenu sigurnost iako nije dobila imovinu kao nasledstvo. Takođe, braća koja bi ostala na porodičnom imanju bi deo prihoda od bašte, stoke davala i sestrinoj porodici kao neku vrstu odštete jer se odrekla svog dela imovine. Danas, čini se da smo zaboravili koliko je potebno pružiti sigurnost svoj svojoj deci bez obzira na pol. Društvo i porodica se menjaju, tako da je potrebno i shvatiti da neke običaje treba preispitati i verovatno baciti u zaborav.
Do kakvih ste podataka dolazili prilikom istraživanja teme koja se tiče ženskog nasledstva, jeste li bili iznenađeni?
Mi već deset godina radimo sa ženama, a posebno ženama na selu i upravo za ovaj problem smo saznale od njih. Kada smo shvatile da većina žena sa kojima radimo nema svoju imovinu, malo smo dublje potražile i došle do informacije da se u Srbiji gotovo svaka druga žena odriče nasledstva i da poseduju samo 6% od svih kuća i stanova u našoj zemlji. Te informacije su nas iznenadile, ali i ohrabrile da radimo na ovoj temi kroz kampanju “Koliki je moj deo?”.
Recite nam šta je misija kampanje “Koliki je moj deo?”, zašto je tako važno da žene budu edukovane, informisane o svojim pravima i šta je to što neće ostvariti ukoliko se budu odrekle nasledstva pod pritiskom okoline, porodice ili ga se odreknu dobrovoljno u korist brata ili nekog drugog člana porodice?
Žena u Srbiji ima 200 hiljada više nego muškaraca a opet samo 25% imovine se vodi na žene. Kroz kampanju smo želele da zajedno učimo o pravima koje imamo, jer Zakon o nasleđivanju kaže da su muškarci i žene jednaki naslednici. Takođe, želele smo da naučimo žene o mogućim posledicama ukoliko se odreknu imovine. Jedna od najtežih posledica je da lice koje se odreklo imovine nema pravo na socijalnu pomoć u periodu u kom je recimo mogao da se izdržava od te imovine. Na primeru to znači da ukoliko se odreknemo nečega što vredi 25 hiljada evra, nećemo imati pravo na socijalnu pomoć punih 27 godina. Puno vremena, složićete se. Upravo za ovu posledicu najveći broj žena sazna kad im je potrebna socijalna pomoć a tada je već kasno i prosto imovina koje smo se odrekli ne može da se povrati a ženama
često i porodica okrene leđa u takvim situacijama.
Molim Vas, objasnite ako možete, zašto je bitno da žene ne podležu na izjave tipa, “Ovo je uvek tvoja kuća, ti se vrati kad god hoćeš, za tebe su vrata otvorena”, samo se odrekni svega u korist brata.
Ostavinske rasprave i raspodela imovine obično se održavaju mesec dana nakon smrti bližnje osobe čiji smo naslednici. Po rečima žena koje su učestvovale u našem istraživanju, u tim trenucima nisu razmišljale o imovini, već su samo bile tužne i slomljene. Najveći deo ljudi je pravno nepismen, odnosno retko znamo svoja prava. Idealno bi bilo da se svaki naslednik konsultuje sa pravnikom pre ostavinske rasprave, jer notari nisu dužni da bilo šta objasne na ostavinskoj raspravi. Kako žene veruju porodici obično i kroz kulturu smo učene da je brat zaštitnik i podrška, zato i često nasednemo na reči porodice. Nažalost, često se ispostavi da nakon što se formalno odreknu imovine, brat posle nekog vremena kaže “ovde više ništa nije tvoje, sama si tako odlučila”. Tako da žene ostanu i bez sigurnosti koju donosi
imovina, ali i bez porodice što predstavlja dupli udarac na njih.
Nemam gde da se vratim – da su žene uzimale svoj deo nasledstva, imale bi i gde da se vrate. Ovo je jedan od čestih navoda kao razlog zašto žene trpe nasilje u porodici, zašto se ne razvode iz bilo kojih raloga… Da li žene shvataju značaj borbe za svoja prava ili i dalje slepo prate patrijarhat?
Kada govorimo o ženama koje se dobrovoljno odriču nasledstva, često je odricanje daleko od dobrovoljnog. U tim trenucima deluje kao da mora da se bira između porodice i imovine koja nam po zakonu pripada. Takođe, mogu se čuti rečenice poput “zar ćeš da mu uzmeš i ovo malo što ima?” i “Ne kvari bratu sreću”. Tako da je malo složenije od slepog praćenja patrijarhata. O temi nasleđivanja govorimo tek poslednjih godinu i po dana, pre toga se retko kad pominjala, tako da je teško reći da
smo i mogle da shvatimo koliko je bitno prihvatiti svoj deo i zauzeti se za sebe. Sada je to drugačije, kroz kampanju se javilo desetina žena sa svojim pričama, u komentarima se dele iskustva i nekako su žene shvatile da imaju sa kim da razgovaraju, vide da mogu da se zauzmu za sebe i vide kakve su moguće posledice ukoliko ne prihvate svoj deo.
Za kraj, kako da naučimo devojčice i dečake da se ljubav brata i sestre ne meri u arima, hektarima, kvadratima?
Nijedno dete se ne rađa sa znanjem da je “bitnije” ili da baš njemu pripada sve. Takve stvari učimo iz svoje okoline, a najviše od roditelja i matične porodice. Upravo zato, kao što kad idemo u goste odnesemo onoliko čokoladi koliko ima dece, tako i treba svojoj deci da govorimo o jedinstvu, ljubavi, slozi ali i da je sigurnost potrebna svakom od nas. Žensko dete će se možda udati, ali muževljeva nasleđena imovina
nikada neće biti njena, jer se nasleđena imovina ne deli prilikom razvoda. Samo ispravnim vaspitanjem ćemo usaditi u devojčice i dečake to da se ljubav ne meri u arima i da sve treba deliti ravnopravno.