28. jun tačno u 12 časova. Pijem kafu, gledam prenos doktorata Univerziteta za tehnologiju Delft u Holandiji, i nije mi dobro, kao da ja branim doktorat a ne on. Gledam teta Milanku, njegovu mamu, uzdiše, briše se žena maramicom, mislim da joj sve kroz glavu proleće… Doktor nauka sa 34 godine, a pao je prvu godinu na Saobraćajnom u Beogradu… Vidi ga sad. Nijedan put kojim je pošao nije bio lak, dete sa sela nadomak Loznice, odlikaš sa koferom u ruci, krenuo da osvoji svet. I osvojio ga je. Polako, ali sigurno. I čemu onda naša forsiranja dece? Možda je vreme da napravimo pauzu, da zakočimo tu gde smo naglo se zatrčali. Dragi moji, ide ovo vreme upisa dece na fakultet, pa se poklopilo da vam ispričam jednu priču o doktoru Marku Kapetanoviću, pa onda sami zaključite da li dete ima pravo da kaže “ne, ja hoću odmor” i ostane neupisano na faklutet, padne jednu godinu ili dve. A onda, postane doktor nauka.
Naše poznanstvo seže još iz predškolskog, Marko je oduvek bio pametan, sređen i učtiv dečak. Tih, miran, povučen. Imao je to nešto u sebi, znali smo svi oko njega da će jednoga dana biti “naučnik”. Naša mala ekipa od pet članova, Kupus, Makso, Ivana, Kape i ja nekako smo se našli tada i tako je ostalo do današnjeg dana. Prolazili smo zajedno pubertet, uspone, padove, ljubavi i poraze. Položili smo ispite, postali smo “veliki”, upisali smo fakultete koje smo želeli, sve je išlo svojim redom. Kraj prve godine, svi smo očistili sve, Marko pada godinu.
Šok! Neverica. Najbolji među nama pada, uz objašnjenje da mu nije baš najbolje, ludilo ga uhvatilo, Beograd, izlasci, ludila.
Tad kada ga čika Vićo, njegov ćale nije ubio, mislim da neće nikad. Pošteni i radni ljudi, sve što su imali dali su na edukaciju i školovanje svoje dece, i Mare kaže da mu treba odmor. Kakav odmor buraz!
Ok, nekako smo prošli i tu etapu, sve se vraćalo na svoje. Marko je iz godine u godinu postajao sve bolji, ne, ne, on se samo vraćao na ono što on i jeste. Najbolji. Njegovi radovi bili su izučavani od strane profesora, dobijao je pohvale, nagrade. Godina za godinom, Marko postaje asistent. Činilo se da ne planira da stane. Završava Saobraćajni fakultet, odsek Katedra za železnički saobraćaj.
Upoznaje Lisu, seli se u Holandiju. Nastavlja studije tamo i postaje cenjen među kolegama. Mare, care, dokle idemo?
Postao je tata predivne Eme, sećam se da sam nekako oduvek verovala da će se vratiti, da će biti sa nama, ovde u Srbiji. Međutim, možda mu je Srbija bila tesna za njegove afinitete…
Ali, nadam se da će se nakon današnjeg dana 28. juna kada je postao doktor koji je odbranio temu kako da regionalne železničke usluge postanu održivije, vratiti se u Srbiju i da će podeliti svoje znanje sa mlađim kolegama…
I onda, šta je ispravno, pitam vas. Da su njegovi roditelji vršili pritisak na njega da završi prvu godinu po svaku cenu, da li bi dogurao do doktora? Možda mu je zaista trebao odmor od odličnog učenika, Vukovca sa velikim potencijalom, i još većim očekivanjima od okoline. Možda mu je samo trebao odmor, da se “izduva” i nastavi dalje. Jel propao svet što je Marko pao godinu? Nije. Hoće li propasti ako i vaše dete pauzira? Sigurna sam, neće.
Ali će vaše dete imati vremena da shvati ko je, šta želi, kuda bi pošlo. I dozvolite mu to, kad god zatraži. Marko je to uradio, i drži diplomu, jednu sa univerziteta a drugu malu i slatku koja se zove Ema.
Uskoro, nadam se, Marko će vam ispričati i svoju, stručnu stranu priče, onu koja se tiče teme iz doktorata. A ja sam jako ponosna na mog brata, druga. I želela sam da ovu priču podelim sa vama…