Sećate se snimka sa stranice Hipigram gde su drugari iz Ekonomske škole u Kraljevu iznenadili svog druga Luku tortom? Snimak je postao ubrzo viralan, a meni je samo jedan komentar zapao za oko – mama Dijana. Njene reči i zahvalnost tim drugarima koji su uz Luku Radića koji ima smetnje u razvoju, ceo dan su mi odzvanjale su u mislima i morala sam da je kontaktiram. Lukin osmeh terao me na dužnost novinara da pitam pitanja koja su možda bolna ali ipak, možda nam otvore oči, možda nam otvore dušu. I na kraju dana, o čemu ću da pišem ako ne o Luki?
Možda nam odgovori mame Dijane daju spoznaju da nije sve tako crno u ova suluda vremena i da ipak ima nade za ove klince koji se uveliko spremaju da započnu neku novu stranicu života. Maturanti iz Kraljeva su položili ispit života. Za mene ispiti dalji samo su forma. Nadam se da će ti isti klinci sećati se dobrih dana iz klupe i drugara Luke, da neće zaboraviti ko su nekada bili i da će biti bolji ljudi nego što ćemo mi ikada biti…
Reč dajem Lukinoj mami Dijani Džogović Radić, neka nam ona kaže koliko su neke možda male stvari ovom dečaku a i njima kao porodici velike kao kuća i bitnije od svega.
Meni ostaje da vam kažem, uživajte…
Ko je Luka Radić?
Kada biste upoznali Luku, prvo što biste primetili je njegov mio osmeh, okice pune iskrenosti. Videćete jedno predivno stvorenje čije je srce ispunjeno ljubavlju prema svima. ,,On je čovek u odelu deteta”. Ne zna da mrzi, već samo da voli. Ako ga pitate koga najviše voli, reći će vam, ,,Svoju sestru Laru, svoj rođendan, Crvenu zvezdu, Novaka Đokovica i ove moje (misleći na drugare iz škole). Rođen je 24.05.2005. u Beogradu.
Kakva je Lukina životna priča, o kakvim se smetnjama u razvoju radi kada govorimo o Lukinom zdravstvenom problemu?
Rođen je kao prevremena beba. ,,Sve je u Božijim rukama, pomolite se Bogu” – bile su reči lekara u Gak-u, a ja nisam želela da verujem u te reči. Zbog nedostaka kiseonika Luka dobija cerebralno krvarenje koje dovodi do izumiranja nekih ćelija mozga. Sa 6 meseci u Specijalnu bolnicu za cerebralnu paralizu dobija dijagnozu cerebralne paralize. Luka je od samog početka bio veliki borac, tako da nismo marili za doktore i njihove komentare. Govorili su. ,,Pa možda će biti ovako, pa onako i samo možda, možda, možda”. Ma biće onako kako Bog kaže, već nam je dao šansu za život.
Da li je Luka imao problema sa socijalizacijom, sa drugarima tokom odrastanja zbog svog zdravstvenog problema?
Luka je kao mali bio pravi šmeker. Kupio bi sve samo jednim osmehom. Veseo a i sada je takav. Komunikativan i mnogo voli da priča sa ljudima. Mnogo je voleo da se igra sa decom, ali deca mu nisu bila baš naklonjena. On je otežano pričao, nisu ga razumeli, pa su ga zadirkivali. Nogica mu je malo kraća, pa je tu bilo raznih nadimaka, čak i zbog toga što nosi naočare. Bilo je zaista teško i bolele su neke reči, ali vremenom smo prestali da obraćamo pažnju. Mada, ne mogu da im zamerim.
Ipak su to bila dečica. Vremenom smo Luka i ja postali sa njima najbolji drugari. Ja bih bila u fudbalu golman a u košarci kapiten. Tako da je Luka dobio priliku da učestvuje u igri. Upisali smo ga i u vrtić.
Plašili smo se kako će se uklopiti u grupu jer početak nije obećavao. Međutim, deca su se navikla na njega i on na njih. Vaspitačice su ga uključivale u svaku priredbu, vodile ga na jednodnevne ekskurzije tako da nije bio zapostavljan čak ni u vrtiću. Mislim da je vrtić bio prva odskočna daska u socijalizaciji.
Pominjali ste asistentkinju Kristinu u objavi na Instagramu, šta znači takva pomoć Luki?
Kristina je jedna od asistenata koju je Luka mnogo zavoleo, pored Mire i Jelene. Mira je asistent koja je bila sa njim celo osnovno školovanje, a Kristina je bila u srednjoj školi, dok na svet nije došao mali Jakov. Saradnju nastavljamo sa Jelenom. Njihova pomoć i samo prusustvo su Luki davali sigurnost i vetar u leđa.
Biti asistent je zaista odgovoran posao. Ipak oni odgovaraju za moje dete, ni malo nije naivno. Međutim, oni su ključni igrači u socijalizaciji. One su uvek bile tu da ga ohrabre, podrže i daju mu puno ljubavi kako u školi, tako i van škole. Sada mogu zaista da kažem da su Mira, Kristina i Jelena članovi naše porodice.
Kakvi su Lukini planovi za dalje školovanje, čime bi voleo da se bavi?
Ne znam šta bih vam odgovorila… Luka je mnogo komunikativan i pričljiv, tako da bi mu značilo da se negde zaposli. Kada biste ga pitali čime bi voleo da se bavi, on bi rekao da bude fudbaler. Ali želje su jedno, a stvarnost i mogućnosti drugo. Mnogo je komunikativan i pričljiv i mnogo voli da se druži i priča sa ljudima. Pokušaćemo nešto preko Javnih radova, pa će se nešto naći i za njega…
Kao majka, recite nam onako iz srca, jel teško prihvatiti problem svog deteta i nositi se sa tim u svakodnevnom životu i funkcionisanju?
” Zašto sam ja dete sa smetnjama u razvoju? “.
Kada ti postavi ovakvo pitanje duša ti se cepa i trudis se da zadržiš suze. Ne znaš šta da odgovoriš, a da ga ne povrediš.
” Zato što si ti poseban i najbolji dečak na svetu”.
Zadovoljan je odgovorom, a ti tek tada pustiš suzu.
Bilo je jako teško da prihvatimo, da se sa ovim stanjem (bolešću), suočimo. Ne znam kako, ali tada ti Bog da neku nadprirodnu snagu. Uvek smo se nadali i verovali da će biti bolje i bilo je. Nada je bila prejaka i mi smo se maksimalno posvetili njemu jer je i on bio spreman da se bori. Trudilu smo se maksimalno da on živi kao njegovi vršnjaci.
Mnogi misle da su deca poput Luke odbačena I izopštena iz društva, ali onaj snimak iz škole govori da ipak nije tako. Šta Vi mislite, kakvo je Vaše iskustvo?
Verujte da su ove nove generacije mnogo drugačije. Sada se u društvu i u medijima više govori o deci sa smetnjama u razvoju i budi se svest kod mlađih generacija. Vidite kako je jedan snimak razbio sve predrasude. Ali, to nije jedini snimak. Na ekskurziji u 7. razredu deca, nastavnici i Mira su priredili rođendansko iznenađenje za Luku.
Da ste mogli da vidite iznenađenje za Lukin 18.rođendan! U 24h ispred naše kuće, njih 30 iz odeljenja, Kristina i razredni starešina, pojavili su se sa tortom, vatrometima i crveno-belim bakljama.
Te njegove okice pune iskrenosti i nade su pustile suzu radosnicu. Osmeh koji vredi više od bilo čega vrednog na ovom svetu se pojavio na njegovom licu. Da ste samo mogli da vidite tu radost i sreću i vi biste zapkakali… To ne radi niko ko je loš i zao, to rade samo veliki ljudi…
Koliko Vam je podrška učitelja, nastavnika i razumevanje pomoglo, ko Vam je pružio najviše podrške?
Podrška je bila zaista velika. Mislim da je najteže bilo kada je Luka krenuo u prvi razred.
Ali, opet nam je sreća bila naklonjena. Imao je divnog učitelja Ivicu Milinković (sada direktor škole), i tada upoznajemo i Miru.
Svi nastavnici, pomoćno osoblje i deca su mu pružili veliku podršku i ljubav u školi. Nastavnica francuskog je često znala da mu kaže da je zaštićen kao beli medved.
Zaista je bilo tako. Isti slučaj i u srednjoj školi i ako smo se na početku plašili kako će biti prihvaćen. Međutim, kada su se oni međusobno upoznali, počeli su i da razumeju jedni druge. Znate, za njegovo odeljenje se pričalo da su jako nestašni i da beže sa časova, ali ta deca su nas naučila jednu važnu životnu lekciju.
Da budemo tu jedni za druge i da se prihvatamo sa svim našim vrlinama i manama. Razredni starešina, Goran Aćimović, profesori, direktorka škole, pedagog, naša Kristina i Jelena uvek su bili tu za Luku. Hvala OŠ “Jovo Kursula” i Ekonomsko trgoviskoj školi što ste učinili da se Luka oseća voljeno i prijatno!
Šta za Luku znači Crvena zvezda, otkud ta ljubav prema klubu?
Zašto baš Crvena zvezda? Od malena mu je otac usadio ljubav prema tom klubu. Kao mali uzme igračku i izigrava komentatora. Voleo je da komentariše utakmice, a to radi i sada. Crvena Zvezda je broj jedan.
Kada oni igraju to su posebne pripreme. Ni za šta se više ne iznervira nego kad ne daj Bože prime gol, a isti slučaj je i sa Novakom Đokovićem kada gubi. Tada je ljut, besan – jednostavno tada nije upotrebljiv. Ono što je interesantno on zna sve fudbalske klubove u svetu i većinu igrača. Često se pomislim, da se nije desilo ovo što se desilo možda bi Luka bio vrhunski sportista… Ali Zvezda je Zvezda.
Kada bi imali priliku da kažete nešto roditeljima koji su u sličnoj ili istoj situaciji kao Vi, šta bi ste im poručili?
Nema odustajanja, život je borba. Kada ti je najteže isplači se i nabaci osmeh na lice jer je to ono što vaše dete očekuje od vas. Za jedan njegov osmeh i sreću prevrnula bih ceo svet.
Da li podcenjujemo ono najvažnije a to je “biti zdrav” u današnje vreme, da li to uzimamo zdravo za gotovo?
Danas ljudi mnogo brzo žive tako da mnogi od nas stavljaju zdravlje na poslednje mesto…
Poruka za sve čitaoce za kraj bila bi…
Volite se i širite ljubav.