Zamislite scenu kako tražite molera da vam okreči stan, zapravo, nađete aplikaciju koja vam nudi dostupne majstore i javi vam se Ivana. Ivana? Da nije greška, pomislila je Dragana koja je tražila molera preko aplikacije. Ne, nije greška, ni slovna niti tehnička, Ivana Arsenijević. Ona dođe, počne da kreči kao zmaj a uz kafu saznate stvari o njoj koje vas ostave u ono, vau faci divljenja. Bivša fudbalerka, sadašnji trener ženskog fudbalskog tima , uz to i moler. Srk kafe, pa zastadoh. Čekaj, Dragana, ženo draga, jel me ti to zezaš? Ja moram da imam tu priču, rekoh joj onako iz keca. I eto, imam je prva.
Dragi ljudi, predstavljam vam fantastičnu Ivanu Arsenijević.
P: Ko je Ivana, odakle dolazi, i kako je to ona zavolela loptu, kako je postala fudbalerka?
Dolazim iz jednog malog mesta pored Aleksinca, pre petnaest godina na poziv mog bivšeg, pokojnog trenera Baneta, došla sam na jedan dan kao proba u ženskom fudbalskom klubu, da vide da li mogu da igram za njih fudbal i ostala sam u Kragujevcu. Moji prvi fudbalski koraci počeli su sa dečacima iz naše ulice, malo po malo nisam ni bila svesna koliko znam da igram fudbal, dok nisu počeli da me pitaju da igramo na fudbalskim turnirima. Sve dok to jednog dana nisu preslekli moji roditelji i odveli me
u nama svima poznati ženski fudbalski klib ,,Mašinac“ iz Niša.
P: Kako ide razvojni put Ivane Arsenijević kada je fudbal u pitanju, šta je bio cilj, san, čiji je dres nosila sa najvećim ponosom?
Trenutno sam trener ženskog fudbalskog kluba ,,Levač“ iz Rekovca. Moram samo malo da vratim vreme unazad i setim se sebe kada sam prvi put izašla na veliki teren, tačnije teren ženskog fudbalskog kluba ,,Mašinac“ zeleni tepih. Mi svi poređani u vrstu, devojčice, koje misle da znaju da igraju fudbal, i da ono što smo naučili na ulici igrajući, to je fudbal. Ispostavi se uvek malo drugačije, da ono što mislimo da znamo da nije tako, da ima prostora da se uči još mnogo.
U tim mojim prvim koracima na velikom terenu imala sam sreće da mi trener bude žena, koja je bila pre svega najbolja igračica u našoj zemlji, mnogo dobar čovek, i neko ko nam je bio autoritet svojim
znanjem. Onog trenutka kada nam se trener pojavio na terenu i obratio nam se, sijalica iznad
moje glave se uključila i to je bilo to, ja ću biti trener kad porastem.
P: Kada Ivana postaje trener i zašto je stala sa druge strane terena?
Trenutak kada ja prestajem da igram fudbal, zato što nam u klubu dolazi trener i njegov pomoćnik, i vidim da to što oni pričaju i rade nije fudbal, da ne može tako da se igra, trenira, ponaša, je trenutak gde ja prestajem da igram fudbal, odlazim da polažem za licencu i zvanično sa tom licencom postajem trener.
P: Kako je biti trener ženskog fudbalskog tima, kaži nam za sve neverne Tome, ima li razlike kada je reč o muško-ženskom stilu igranja, ili je to u sve u našim glavama i predrasudama?
Trenizi i taktika na utakmicama su isti, ali ipak postoji razlika između muškog i ženskog fudbala. Šta je razlog? Novac, mišići ili psihologija? Iako su na papiru planovi i vežbe za treniranje u ženskoj i muškoj konkurenciji praktično identični, čak i najveći laici na tribinama mogu da vide da je ženski fudbal sporiji.
I da udarci po lopti nisu tako ,,jaki“ kao kod muških kolega. „Žene po pravilu igraju nešto sporije“, ali je zato kod nas lopta duže u igri. Kada igraju muškarci, igra se često prekida zbog prekršaja ili agresivnog ponašanja. Kod nas se to ne događa tako često. Kada bi mogle da igramo tako brzo kao muškarci, žene bi tehnički bile nadmoćnije zato što su bolji plesači i igrači, samim tim koordinacija pokreta je mnogo bolja.
Glavna razlika između devojčica i dečaka primetna je na psihološkom nivou. Počnimo od motiva zbog kojih kreću na fudbal, devojčice žele da uživaju u igri i da se druže, dok je kod dečaka izražen takmičarski duh i potreba da dostignu najviši nivo, da jednog dana budu kao Ronaldo, Messi. Zbog toga i treneri moraju da imaju i drugačiji pristup. Treniranje ženske ekipe je posebno. Kada trenirate žene i na treningu okrenete leđa jednoj grupi fudbalerki, onda se kao trener ne morate brinuti da će one zabušavati. Muškarce treba više motivisati na rad! Žene na reči reaguju emocionalnije nego muškarci. Više razmišljaju o tome šta se kaže. Važna je komunikacija. Fudbal u seniorskom nivou najbolje se mogu predstaviti kroz citat Mie Hem, legendarne fudbalerke SAD ,,Tretiraj me kao ženu, treniraj me kao muškarca“. Tu onda dolazimo do bioloških razlika u snazi između žena i muškarca kojih nije moguće u potpunosti ukloniti – bez obzira na to koliko naporno i često žene trenirale.
P: Trenutak kada je Ivana bila najponosnija na svoj tim, koliko je medalja u vitrini, šta se pamti?
Fudbal je igra puna emocija, ono što doživite kada igrate neko finale turnira, gde u deset sekundi pre kraja utakmice date ili primite gol, naboj tih emocija ne mogu se rečima iskazati, i mislim da su to trenutci koji obeleže najviše naša pamćenja, o kojima se kasnije priča i priča. Međunarodni turnir u Kapošvaru, turnir u Čačku gde se dešava da deset sekundi pre kraja mi pobeđujemo u finalu, prvenstvena utakmica protiv Loznice za ulazak u prvu ligu za žene, utakmice gde odlučuju penali. U vitrini imamo puno pehara, i medalja, iskreno se nadam da ćemo tako nastaviti i dalje.
P: Moler? Kako sad to, Ivana reci nam
Mislim da svako od nas, ili veći ljudi ima poslove i radi te iste poslove koje voli. Meni je fudbal najveća ljubav, posle toga medicina, volim da radim masaže, sportske, terapeutske, pravljenje maketa u tome uživam, i onda dolaze majstorski radovi, na koje ja gledam kao na meditaciju.
Krečenje, gletovanje, lepljenje stiropora, hoblovanje parketa, farbanje, pravljenje nekih staza, stepenika sa onim kamen tepihom, dođu mi kao odmor. Ovakvi fizički poslovi daju mi snagu i energiju, kada vidite da ste uradili nešto lepo, samim tim i nekom završili posao. Bez obzira što se kao vodi u teške
fizičke poslove i spada u građevinu, verujte mi, nije teško u opšte, više je kao umetnost uraditi tako nešto.
P: Reci nam kako ljudi reaguju kada vide tebe na vratima, a ne nekog muškarca, jesu li te odbijali ili su ipak rado prihvatali da im krečiš dom?
Prvo je šok kada ispune formular za krečenje, ili neke druge radove, i kada im stigne potvrda da je agencija u kojoj trenutno radim primila posao, i da je moler Ivana Arsenijević, pomisle da je slovna greška, Ivan, Ivana. Drugo, kada pozovem da se raspitam za detalje šta je potrebno uraditi, e, onda kreću pitanja da li vi imate svoj tim, pa kako sami radite, pa kako ćete da pomerite, krevet, vitrinu, regal. A treće, kada se pojavim na vratima, i pogledaju me, u toku mojih radova po deset puta pitaju me da li mi treba pomoć, i onda neverica i zadovoljstvo na kraju kada je sve završeno, da je jedna žena uspela, da uradi posao za koji svi misle da je muški, i da samo muškarci mogu to da rade.
P: Šta te pokreće da se baviš svim tim zanimljivim ,,muškim“ poslovima ili je sve to u našim glavama, to deljenje poslova na muške i ženske?
Kao što sam i malopre rekla, ceo taj proces rada me ispunjava, i ono na kraju kada završim posao. Mislim da su to više podele u našim glavama, da krenemo prvo od ovog primera, ako ja ne mogu da ponesem džak od 50 kg, vratiću se dva puta, pa poneću 25 kg jednom pa 25 kg drugi put. Samo kako se snalazimo u nekim situacijama. Danas je sve napredovalo, pogledajte samu građevinu, retko gde ćemo videti mešalicu, lopatu, da neko gura kolica, dođe mikser izruči beton, sve je mnogo lakše. Drugo, sramota je da žena radi neke poslove – ko je to rekao, gde je to napisano, šta će reći komšije? Iskreno, koga je briga šta će ko
reći, ako ste vi srećni u tome što radite, još zarađujete.
P: Za kraj, reci nam nešto što će da nas motiviše i pokrene da ne budemo lenje bube kojima smeta i kiša, Sunce, sve oko nas?
Ustajem ujutru u pola četiri kada treba da krečim, putujem iz Kragujevca za Beograd, završim krečenje i vraćam se nazad u Kragujevac. Ako ne ustajem u četiri sledećeg dana da idem da radim, ustajem u sedam sati, popijem kafu i sa psom u zimskom periodu izlazimo napolje u šetnju. Leti ustajem sat vremena ranije, tako da smo u 7.00 već napolju. Pošto je Milutin pas samojed, ima svoje raskošno krzno i moramo mi njemu da se prilagođavamo. Stižem da idem u pozorište, bioskop, da izađem, popijem kafu sa društvom, treninge, utakmice. Mislim da nismo mi lenji, samo je bitno šta mi sami hoćemo ili nećemo, pa nam je lakše da nam izgovor bude ne mogu pada kiša, ili velika je vrućina, pada sneg, i da sedimo negde da tračarimo, gledamo ili slušamo neke gluposti.
Zanimljivo je da kada uveče treba da izađemo, tada nam ne smeta hladnoća, kiša, sneg, spremamo se i idemo, a da sebe pokrenemo u toku dana na neku aktivnost imamo hiljadu izgovora. Sve je stvar izbora, da li nešto hoćemo ili nećemo.
Da povežem fudbal i život, želim vam da se osećate kao pobednik u utakmici života, gde ste vaše glavne protivnike sumnju, strah i sramotu da nešto ne možete, pretvorili u svoje najveće saveznike: veru u sebe i ljubav. Sve što mislite da možete da uradite usudite se i probajte, takmičite se sa sobom da budete bolji nego što ste bili juče, uradite danas nešto novo i drugačije, nešto što juče niste smeli, mogli ili imali
gomilu glupih izgovora da to baš ne možete, ili nije za vas zato što je to tamo neko tako rekao.
I najvažnije – setite se da uživate u svakom koraku tog puta.